#tičemese

#tičemese

Ako pitate bilo koga ko me poznaje reći će vam da sam nasmejana osoba. Štaviše, izrazito nasmejana. Grlato se smejem na smešne priče duhovitih ljudi, na dobre fore, uključujući i na one na moj račun. Iskreno se nasmejem kada sretnem poznanicu na ulici i kada dobijem kompliment od drage osobe. Smejem se, zaista se mnogo i iskreno smejem.

A onda nekada moram da se nasmešim lažno, ili čak nervozno. Na primer, kada stariji poznanik insistira da mu ne persiram, kao da ja ne znam da procenim na kolikoj distanci treba da budemo. Ne smejem se ni kada taksista vređa “tu neku glupaču što je jutros vozio” ili kada priča sve one pasivno agresivne priče, koje nekako nikada ne čujem kada se vozim sa drugim muškarcem. Ili kada neko u društvu kaže “Protiv sam prebijanja žena, ali neke zaista zaslužuju šamar da se malo smire.”, a onda mi se priplače kada vidim devojku koja potvrdno klima glavom. Izluđuje me reč Kurva i momci koji su fini dok im ideš niz dlaku, a onda na prvo neslaganje i izbacivanje iz takta menjaju ćud i kreću da se služe besnom vikom i uličarskim rečnikom, koji će se sutra pravdati po gradu pričama da sa tobom nešto nije u redu. Tužno mi je što smo onda srećne, jer se cela priča završila samo na psovkama i ogovaranjima, a ne na nekom udarcu.

Nije mi smešno što su uvek druga pravila važila za moj povratak kući, a druga, mnogo fleksibilnija, za moju braću. “Obavezno u pratnji, nikako sama pešaka noću, pošalji poruku kada kreneš, zovi ako neko treba da dođe po tebe.” Nije mi smešno što sam uvek razumela zašto je to tako. I zašto i kada sam odrasla iste takve izbore pravim i verovatno će ista ta pravila morati da važe i za moju ćerku. I bilo bi naivno misliti da su opasni ljudi rasli u nekom domu gde bi njima roditelji rekli: “E, doprati drugaricu bezbedno kući večeras. Ne insisitiraj. Ne budi grubijan, ni prema kome.”

Mi zamišljamo neke mračne, sumnjive tipove, neugledne, što smrde na alkohol i nekupanje, koji vrebaju iza ćoškova, ali onda upoznate i  one šarmantne, naparfemisane i uglađene mamine i tatine sinove, iz “dobrih kuća”, koji isto tako kratke suknje, dekolte i smeh doživljaju kao nedvosmislen poziv u krevet. Koji ne vide problem u tome da spavaju sa devojkom koja jedva priča, otromboljena je i trezna se tu ne bi ni našla. Možda i bi, ali joj nije dato pravo da o tome odluči. Ne da joj nije dato, oduzeto joj je- kao nekoj životinji, koja nema racio da odluči za sebe, već to mora da učini neko drugi za nju.

I zanimljivo je kako ova tema najviše pogađa mnoge muškarce, i to baš one koji nikada nisu prvi izbor žene, zapravo uglavnom nisu ni drugi, ni treći, u stvari nisu nijedan, zato što osim svoje agresije, kompleksa i verovanja da zaista jesu superiorniji samo zato što te mogu fizički savladati , nemaju ama baš nijedan drugi kvalitet kojim mogu da privuku ženu. Pa su im sve žene krive, kakve god bile, jer zapravo nije do žena, do njih je. Zato što su oni tu da nam otvore oči, da nam pomognu, objasne, odluče umesto nas – kojim god sredstvima.

Mnogo bih volela da je ovo prežvakana tema, da je stara vest, da se sa pravom kaže “Jao, opet pričamo o tome”, ali očigledno je da i dalje nešto ne radimo kako treba.

I dalje se jednima čini da se ta diskriminacija žena: vređanje, masne šale, manje plate, nedozvoljeni dodiri, češanja u prolazu i batine dešavaju nekim tamo daleko ženama. “Neke druge žene se postavljaju na mesto, ne ja, ne moje drugarice ili sestre. Ne mi, koje smo smerne, pazimo, vodimo računa, ne izazivamo.”

 To su imena u članku crne hronike, to su neke daleke osobe,  iz udaljenih ruralnih sredina ili ako se omakne da nam budu blizu, probaćemo da racionalizujemo nekako – “Šta li je puklo u glavi tog supruga?”. Komšije se iščuđavaju, druge nisu želele da se mešaju. Mi ne želimo da se mešamo, kao ne tiče nas se. Ta neka deca, od kojih su neki, nažalost, već mali monstrumi, ne znamo ko ih vaspitava, to nisu deca koja idu u škole u kraju, to ima samo u komšijskoj zemlji, u kojoj je i onako sve trulo. To su sve posledice trulog Zapada i televizijske propagande. Mi pokušavamo da nadjemo neko logično, ružičasto objašnjenje i tražimo ga svuda, osim na pravim mestima.

I onda ćemo nevešto pravdati time da je to nečija ćerka, sestra, majka, žena, pošto se čini da nije dovoljno što je samo žena,  ili zamislite… ljudsko biće? Zar ne zaslužuju svi ljudi neko dostojanstvo i pravo na sopstvene izbore, bez obzira na uloge u životu? Koga bre boli uvo za te uloge kada se neko usudi da drugoj osobi zagorča život, da ga oboji u sve one buđave boje, u onu boju što ti ostane u čaši vode, na kraju likovnog i koja za sobom ostavi samo mračne, musave i bezlične tragove.

Volela bih da preterujem, ali brojke ne pokazuju tako. Naša realnost ne pokazuje tako. Malecki koraci, kojima (moramo da) se toliko ponosimo, ne pokazuju tako. I ako mislite da je ovo još jedno opštemestašenje, onda ne čitate dovoljno novine, onda ne slušate dovoljno devojke oko sebe, onda ste i vi deo problema.

Ne, ne može biti preterivanje kada se insistira na izbacivanju pogrdnih reči koje su se sada već ustalile kao poštapalice: kurva, drolja, glupača, histerična, luda. Niti je prijatno to što se uvek iscimaš kada se čini da ti muška osoba suviše dugo šeta iza leđa, niti što u istom onom taksiju moraš da ćutiš i slušaš ono što ti se ne sluša, jer se plašiš šta bi moglo da ti se desi da reaguješ.

Nije smešno što si batalila kratko i dekolte, da neko ne bi pomislio da ga mamiš. Što se pokaješ kada obučeš neki, do tada dragi komad odeće, koji izazove dobacivanja ili da ne čuje zlo agresivna nabacivanja. Što kriviš sebe, jer možda nisi dovoljno promislila. Što se očekuje da imaš nekoga, zbog koga “niko neće smeti da te dira”.

Nije smešno kada prećutkuješ šefove neprimerene šale, zato što ne želiš otkaz, jer iako ti je plata manja, imaš makar neku finansijsku nezavisnost. Pa ti i ona znači, kada imaš na pameti sve one žene, koje moraju da budu sa nasilnikom, psihičkim i fizičkim, jer nemaju materijalnih mogućnosti da odu. One žene koje ni konstntne batine ne mogu da oteraju.

Nije smešno kada shvatiš da nikada nisi učinila nešto zbog čega je drugome bilo nelagodno, što ga je uplašilo, pa se zapitaš kako je onda fer da ti moraš da gutaš svoju nelagodu i nervozno se smešiš, jer “Pusti budalu.” i “Moglo je i gore.” Kako je fer da se plašiš zato što je tvoja genetika igrom slučaja po slovu različita, a mnogi će te zbog tog jednog slova gledati i tretirati drugačije, jer im se može?

Ništa od toga nije smešno.

Seksizam nije smešan, te je možda vreme da prestanemo da relativizujemo pogrdne poštapalice, masne priče, “strastvene” šamare i ljubomorne ispade. Možda je vreme da prestanemo posramljeno da se smejemo.

Uostalom nismo mi te koje treba da je sramota.

P.s. Ovom prilikom vas pozivam da se preko #tičemese, upoznate i podržite UNDP, koji ove godine skreće pažnju na seksizam i svojom kampanjom ističe problem koji se tiče svih nas: i žena i muškaraca.”Vređanje, komentarisanje izgleda i ućutkivanje, samo su neki od načina na koji se seksizam ispoljava, stvarajući klimu nasilja.”

P.p.s. Isto tako vam preporučujem seriju “Unbelievable”. Danima pokušavam da nađem reči za nju, ali ne uspevam i dalje. Serija koja predstavlja neulepšanu realnost i koja će vam kao takva izazvati suze i bes na smenu i istovremeno. Pa kada onda pročitate da je kroz nešto slično prošla devojčica kod nas (https://sosaizsrema.blogspot.com/2019/11/recitacija-skec-i-reklama-drzava-bira.html), e tada poželite da se više ne smejete, nego da se spakujete i odselite sa ove planete, zato što se nekada čini da je ovo zaista borba sa vetrenjačama, u kojoj nema pobede za nas. Svakako, za domaći obavezno pogledajte seriju. (Odakle su i svi citati u ovom tekstu)

Zato vas najlepše i najiskrenije molim: informišite se, učite, priznajte svoje greške i budite nežni prema drugima, čak i kada se sa njima ne slažete. Ovo važi za oba pola, ali pogotovo za odnos žene prema ženi. Bilo je dovoljno grubosti, vreme je da poštedimo makar jedna drugu.

❤️



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *