Ne, sad stvarno: da li je nano maska hit ove sezone?

Ne, sad stvarno: da li je nano maska hit ove sezone?

Ima nekoliko dana kako sam sasvim slučajno ispratila vest da je Beograd u tom trenutku bio prvi na listi zagađenosti, dakle poređenja radi ispred gradova Kine i Indije. Jesam ja još pre par meseci videla slične informacije na Tviteru, ali me je moj dobri stari mehanizam odbrane zaštitio i nekako odbio procesuiranje te informacije. Nakon ovog priloga, smernica “Ne vodite decu u park, ne izlazite, ne bavite se fizičkom aktivnošću napolju” kao i pulmološkinjo “Ništa.” na poluoptimistično pitanje novinarke “Šta možemo mi kao pojedinci da učinimo, da se zaštitimo?” su zajedno doveli do pucanja moje odbrambene brane.

Nije pomogao ni momenat u kojem kažu da se ni prozori ne otvaraju, jer je vazduh u sobi nekad i čistiji od tog spoljašnjeg. Tada moj preneraženi pogled skreće ka celodnevno otvorenom prozoru, jer “Kada već moram da sam u zatvorenom, daj da mi ulazi malo vazduha.”

Ja nisam hipohondar, nisam ni paničarka, a trudim se da ne budem ni dramatična, ali nakon te emisije sam se toliko usplahirila da je moj žustri i očajni razgovor sa momkom zvučao sa strane kao da je on lično zagadio planetu. Možda se zaista radi o preuveličavanju, možda ta merenja nisu istinita, a o objektivnosti uzroka i preciznosti tih merenja mi, mali ljudi, verovatno nikada nećemo znati. Ali sam svakako ovo doživela kao vrišteći poziv na buđenje.

Idućeg jutra sam se taman smirila, rekla sebi da iskuliram, da nema potrebe da stavljam masku – prvo sebi, a zatim vašem detetu- u ovom slučaju Beki. (Narator uleće: da li ste znali da ni ne pomaže regularna hiruruška maska, već je neophodna posebna: nano) 

Taman kada smo Beka i ja izašli u našu jutarnju šetnju, odmah sam naletela na razgovor dve žene “…da, da, najzagađeniji, ja mislim u Evropi.”, 

“…svetu.”, ulećem ja nevaspitano, uz “Izvinite na upadici, i dalje sam pod utiskom”, kao odgovor na njihove blago iznenađene poglede. Nažalost da, #desilose, i ne ponosim se time.

Ne ponosim se ni time što sam verovatno poslednja osoba na ovom svetu koja ne zna da vozi bicikl, a i da naučim sada, sumnjam da ću ikada biti dovoljno dobra da ga koristim kao prevozno sredstvo. Ako išta, u svoju odbranu, svuda idem pešaka, računa li se makar to? A nemam ni njivu da je palim.

Nije baš za diku ni to što nikada nisam posadila drvo, a i cveće plače kada sazna da je završilo baš na našoj terasi ( “To su oni što nas prezalivaju” )

Ono što želim da kažem jeste, da svako može i treba da pođe od sebe. Iako najveće ljudske štetočine, nažalost, ne dele to mišljenje.

O tome kolika je ekološka, ili bilo kakva društvena svest i dalje tabu tema govori i činjenica da je i sam čin objavljivanja ovog teksta potrajao nekoliko dana: pomislila sam kako će ispasti da stalno ja ispravljam neke krive Drine i izigravam drvenog advokata celoga sveta. Znam da je mnogima reakcija “Evo je opet ova, nešto 💩.

Onda sam se ipak zapitala da li je normalno da se samoućutkujemo za pitanja koja ne da se tiču svih nas, nego utiču i na objektivnu bojazan- Gde i kako će nam deca odrastati? Zato što im ja ne želim “ovakvu najavu.”

Rugamo se i zgražavamo što deca ne izlaze iz kuće, nego samo blenu u ekrane, a gde da ih izvedemo, kada ni stručnjaci ne mogu da se slože koje je vreme najpogodnije za izlazak. Kakav smo im to vazduh stvorili i ostavili? Kakav smo to vazduh sami sebi namenili?

Mi nemamo kulturu brige o prirodi, niti kulturu odlaska na vikend iz grada. Seoski turizam? Svašta, to je samo za seljake i dođoše, u velikom gradu je ekipa. O čemu mi pričamo, pola Vračara i Dorćola ne nalazi za shodno da pokupi za svojim psom. Nemojmo da se pravdamo time da smo siromašna država, pare nemaju nikakve veze sa bacanjem đubreta gde mu nije mesto (ili još gore, kroz prozor: mislila sam da je urbana legenda, dok se nisam lično uverila), sa time da penimo kada je zatvoren saobraćaj vikendom, da su biciklisti državni neprijatelji ili sa manjkom bilo kakve svesti o ikom drugom osim o nama samima. Ako neko i slučajno zaluta u prirodu, tamo negde oko prvomajskog uranka, tretira je kao sopstveni brlog, dok su obezbeđene kesice za ljubimce u nekim zgradama skinuli, a u drugim uzeli “za zamrzivače”.

Super je zelena taksa na planinama, doduše malo u neskladu sa količinom nelegalno podignutih objekata i šakom i kapom dodeljenih dozvola koje urbanizuju planinu do besmisla.

Šta zaista možemo mi da učinimo?

Nemam pojma.

Možda za početak da se osvestimo.

  • Da ne idemo kolima tu iza ćoška.
  • Da pokupimo nekad i tuđe đubre.
  • Da ne uzmemo plastičnu kesu za ono što možemo da ponesemo u ruci. (Tim “Puna kuća cegera, al’ih uvek zaboravim, pa vučem proizvode u rukama i tašni”? Ovde ✋🏼)
  • Da podržimo akcije osvešćenijih od nas (primer: sjajni @shumapeva ili @cepzahendikep)
  • Da ne mislimo da je “Ugasi motor, razmišljaj o vazduhu pre nego što ga ugledaš” besmislica.
  • Da ne mislimo da će time da se pozabavi “Neko drugi”.
  • Da se edukujemo. Svi kolektivno, a tu ubrajam i sebe. 
  • Da ne ćutimo, pa i po cenu da neko kaže “Evo je opet ova, nešto 💩.”

Srećno nam svima bilo!