Možete poljubiti žapca

Možete poljubiti žapca

Evolucija zabavljanja je, svakako, zanimljiva tema za istraživanje. Od kamenog doba gde je bilo dovoljno zamahnuti toljagom i odvući partnera u ljubavnu jazbinu (moja neproverena, slikovita zamisao), preko Trojanskog rata zbog lepe princeze Helene, ugovorenih brakova, do vrelih, previsokih očekivanja, serviranih direktno iz holivudske rerne..

Danas pomahnitalo jurcamo u potrazi za Zverkom i međusobno se mimoilazimo dok oni jure za devojkama-trofejima.
I očajnički ćemo se truditi da tu osobu prekoputa nasilno uguramo u kalup kakav smo zamislili, jer zaboga, pa Keri je uspela u tome, zar ne mogu i ja? Te tako guramo, guramo, nesvesni da će se ta dobro ugruvana i nasilno deformisana osoba u nekom trenutku preplašeno izbatrgati i pobeći glavom bez obzira, što dalje od nas i našeg kalupa. I ko bi je mogao kriviti? Uostalom ko ne bi pobegao od pomahnitalog Frankenštajna?
Možda će se i nama smučiti pa ćemo naš mali projekat napustiti i ostaviti sklupčanog u tom kalupu i spremnog da ga neko unese u novi.
Istina je da pre naletanja na “tu” osobu (čije je postojanje zasebna filozofija) treba poljubiti zavidan broj žaba, a problem se javi kada toj žabi počnemo agresivno nabijati krunu na glavu, silno pokušavajući da tog vodozemca lažno okitimo plemićkom titulom.
I evo prva sam ja glorifikovala, kitila mnoge žabe i činila od njih veličanstvene primerke životinjskog carstva, a epilog je ostajao isti: moja imaginarna bajka je, zapravo, bila basna.
A kako basne sa sobom nose neke mudre poente, tako i ja što sam starija manje verujem u to da je ljubav slepa. Rekla bih da mi je iskustvo ostavilo racionalni deo mozga nadražen i na oprezu, da mozak više ne dozvoljava srcu da suviše divlja u toj zacopanoj vožnji, te da danas sve više verujem u to da prava ljubav nikako nema problema sa vidom.
Sada mi se čini da ljubav iziskuje jasno viđenje te osobe uz prihvatanje kako njenih vrlina, tako i mana. Da li je za to potrebna ludačka hrabrost? Itekako! Često prihvatamo nešto što ne bismo ni najgorem neprijatelju poželeli, sve uz tešenje da ljubav iziskuje silna žrtvovanja i sulude kompromise. Zar nije cela, moderna američka kinematografija bazirana na sat i po vremena prelepih ljudi, mučenja, nerazumevanja i petnaest minuta srećnog kraja? Pa naravno da onda lepimo na te, po nas, loše momke etikete idealnih i to sve uz mantru da nas tih petnaest minuta sreće čeka odmah iza ćoška, samo još malo da se potrudimo i još malo i još malo. Samo još malo da prećutimo, zažmurimo, progutamo, zanemarimo, samo još malo popuštanja i opraštanja, jer kakva je to prava ljubav bez malo drame? “One druge, mirne veze su monotone, bez strasti i dosadne, kakva je to ljubav? Prava sigurno nije! To mora da zveči, da se svađa, razbija, lupa vratima, tanjirima, pa oprašta, inati, miri, strastveno ljubi i tako ukrug. ” ljutito se pravdamo sami sebima, dok lepimo i prelepljujemo nalepnice na tog našeg “gospodina Savršenog”. Realna priča je da ga iza ćoška čeka druga devojka kojoj i bez te lažne nalepnice odgovara i koja njemu više paše, jer ga ne juri sa lepkom, željna popravljanja. A vi ostanete sami, sa opekotinama od te pregrejane holivudske tragikomedije, dok se čudite otkud već odjavna špica kada vi niste stigli do svog srećnog kraja.
Druge se igraju Zlatokose, pa se opsednuto trude da pronađu gospodina idealnog, onog koji je dovoljno lep, pa još bogat, zgodan, duhovit, dobro obučen… Pa sve to začine sa još gomilom nerealnih očekivanja, superlativa i zahteva. Iz veze u vezu, kreveta u krevet, jednog autobomila u drugi, treći… Ironija je da, često, zaborave da provere koje od tih stavki same poseduju i da u toj svojoj slepoj potrazi često promaše i previde onog “baš po meri”, pa ga se sete kada objavi na Instagramu da u srećnom braku, ushićeno čeka drugo dete. “Au koja ispala!“, pomisliće tada, pre nego što mozak krene da pušta gomilu “Šta bi bilo kad bi bilo” projekcija u glavi.

Treće se, pak, pretvaraju u Pepeljuge njene sestre. Izmorene od kalupljenja krastača, kreću da ukalupljuju sebe, pa naguravaju stopalo u tu cipelicu, barem tri broja manju. Nema veze što žulja, što nije po meri, što stopala bole i otiču, one i dalje navaljuju dok sve više i više snižavaju kriterijume, bitno da je cipela, kakva god ona bila. “Ma, mogu ja to.” cedi kroz zube, dok pokušava makar uz kašiku da reši problem. A on se ne da rešiti, jer kada ne ide- ne ide. Svaki obućar će vam potvrditi.

I ljubav smo uspeli da zakomplikujemo.
Ili silimo ili se ni ne trudimo. Ili prebrzo prekidamo ili predugo forsiramo. Opsesivni smo ili uzimamo zdravo za gotovo.
Ostavljamo da bismo jurili.
Jurimo da bi nas prvom prilikom ostavili. Menjamo i dopuštamo da nas menjaju – onako, do neprepoznavanja. Pa svaki novi partner dobije neku drugu verziju nas, nekada unapređenu, nekada unazađenu.

I znam.

Znam da je lakše legati sa žabom, pa ujutru provirivati kroz jedno oko, puni nade da je ga je neka magija pretvorila u princa. I znam da se Zlatokose ponadaju da je ovaj put “baš po meri” i da se nekad čini da su nažuljana stopala bolja od onih koja stalno koračaju sama.

“Šta sa mnom nije u redu?”

“Gde je moja obećana bajka?”

“Gde su ti plemići, odgovarajući medvedići i cipele? Ne moraju čak ni staklene da budu.”

“Zar sam ja sporedan lik ovog filma?”

I kakav blam kada su svi svedoci ove priče, pa se čak i ovi sa lošijim kartama iščuđavaju.


Zato ostavite žabe tamo gde im je i mesto, u močvari. Ne morate isprobati sve krevete u toj šumskoj kući, a neke cipelice ostavite na vreme onima kojima više odgovaraju. Frankenštajni, odustanite na vreme od vaših eksperimenata, jer lako mogu stvoriti čudovišta. Realnost je da će vaš partner plemićkog porekla izroniti nenadano sam, bez vaše pomoći. Tada neće biti potrebe za glancanjem krune, niti za lažnim titulama. Videćete ga sasvim jasno, bez ružičastih naočara, pa će opet biti obojen nekim magičnim bojama. Sigurno će mu neki deo štrčati iz vašeg kalupa, ali to neće biti ni važno. I trajaće mnogo duže od filma b produkcije. Samo ga nemojte bezveze propustiti.