Engelberg

Engelberg

“Još da snimimo scenu sa Milkom i gotovi smo za danas! Samo gde je ona? Zovite njenog dresera!”, viče režiser sa jakim akcentom, dok odzvanjanje zvona sa Milkinog vrata najavljuje njen veličanstven dolazak. Reklama nije za Milku, već za neku još sočniju, bogatiju, eksluzivnu čokoladu, onu što ostavlja nezaboravan ukus u ustima i dugo nakon što je kockica skliznula niz grlo. Ona, zapravo, da budem iskrena nije ni snimana, već predstavlja plod moje mašte. Ali, verujte mi… svako ko bi se zadesio u Engelbergu bi lako poverovao da je zalutao iza kulisa čokoladnih reklama.

No, počnimo kako treba – ispočetka, a ja ću dati sve od sebe da vam ponudim jedan dobar i sočan verbalni fondi, sačinjen od dovoljno korisnih informacija, ali začinjen sa neophodnim emocijama i dovoljno kirscha.

Engelberg, švajcarsko mestašce se nalazi, neki bi rekli, na samom kraju sveta. Put od njega dalje ne ide. O avangardnim izborima moje mame dovoljno govori činjenica da je baš ovo mesto izabrala za porodično zimovanje, još davne 1997. Iako su naši birali različite gradove i zemlje, ovo mesto nas je osvojilo, te smo tako tamo provodili mnoga od idućih zimovanja. Tamo su se u moj dečiji mozak tada urezale divna, velelepna krava ispred prodavnice suvenira, časovi skijanja, gondole koje se njišu ka vrhu, strah da neću stići da ubacim skije u nju na vreme, pauze sa divnim, ukusnim bečkim šniclama i zlatnim pomfritom i činjenicom da su mi te pauze bile strašno mrske, jer niko od dece nije pričao engleski, te sam te sate skijanja provodila u tišini i “pluženju”.

Godinama kasnije, prodavnica suvenira je i dalje tu, ali krave nema – uopšte ne razumem zašto su se rešili takvog spektakularnog rekvizita. Svi pričaju dobar engleski, a gondole su i dalje doživljaj (pogotovo posle godina skijanja po mnogo neuređenijem skijalištu), samo što sada shvatam da se kreću sporije nego što mi se onda činilo. Bečka je podjednako preukusna, a pomfrit je podjednako zlatan. Davno sam prestala da vozim u plugu.

Prednost ovih emotivno dragocenih, ali u praktičnom pogledu kompletno neupotrebljivih uspomena, jeste što sam dobila priliku da se ponovo zaljubim u ovo mesto. Iako starija i racionalnija, ja sam uspela da se zatalabasam u ovo mesto, onako dečije i nevino.

Odmah da vam kažem, ovo nije mesto za poziranje i duvakanje (iako su u nekolicini prodavnica tako dobri odevni komadi koji su dušu dali za to, ali nažalost i od njihove cene boli duša koja nema švajcarsku platu). Ali je mesto za ljubitelje skijanja, porodice, parove,… sve kojima je potreban kvalitetan i miran, da ne kažem penzionerski, odmor i za one, koji ako nisu karakteri, ne mare za koji kilogram viška- oni su neizbežni!

Kako i ne bi bili u zemlji – sada izvadite papir i olovku – fondija, rakleta, švajcarskih šireva i roštija… Žao mi je, bogovi fitnesa, ali ugljeni hidrati nikad nisu bili slađi! Ovoliko jak slani meni nije ostavio mnogo prostora slatkom, te se tako čini da su svi desertni meniji izašli iz iste štamparije: tople pite od jabuka, sa šlagom ili kuglom sladoleda od vanile, meringue ili kupovi i sorbeti na sto načina. Obratite pažnju, ti kupovi su go-le-mi, te ih bolje podelite! I verujte mi, ako mislite da planina i sladoled ne idu, grešite!

Sva sreća pa imate 25 staza za skijanje, koje se prostiru na 82 kilometra. Poseban doživljaj je na Titlisu, visokom 3.238m, ali impozantni Alpi će sa svih strana podsetiti koliko smo zapravo malecni u odnosu na svet i prirodu. Prevashodno se radi o crvenim stazama, dovoljno dugim da ćete se dobrano zamoriti, sasvim dovoljno da shvatite da ste zaslužili novo čašćavanje- možda punčom sa rumom, toplom čokoladom ili Rivellom– gaziranim, bezalkoholnim sokom. Možda se odlučite za alpsku verziju Mac&cheese-a, koja se služi sa pireom od jabuka. Da, moguće da ćete se prvo malo mrštiti na tu kombinaciju (kriva sam po tom pitanju), ali dajte priliku ovom jelu i prepustite mu se dok vam greje kako stomak, tako i dušu.

Mali je broj hotela koji se nalazi na samim stazama, ali je transport do vrhova besprekorno organizovan, zajedno sa ski autobusom koji vozi besplatno kroz samo mesto i do Titlis stanice, skijalaškog srca, odakle se kreće putem neba i gde možete da iznajmite skije, ormariće za njih ili da popijete nešto, između ostalog meni drago otkriće- crni indijski čaj sa mlekom i Bejlisom. Indijska hrana mi se posebno osladila na ovom putovanju: zahvaljujući restoranu Spice bazaar u našem hotelu. Odmah da vam priznam, ja predstavu nemam da ponovim šta smo jeli, osim što vam mogu reći da su kombnacija manga i prosecca za aperitiv čista magija, a da je svaki zalogaj bio dobro začinjen i savršen. Dovoljno savršen da mi se miris te hrane priviđao sutradan na stazi. Ako ste pre za klasiku, ali sa malim obrtom- naručite fondi: ljuti, sa biberom ili sa različitim začinskim biljem ILI sa uljem od tartufa. Svi su preukusni, ali klasika ostaje klasika, te nemojte da mislite da ste dosadni ako ste baš njega izabrali. Niste pogrešili! Ako, pak niste ljubitelji skijanja ili borda, idite na sankanje, koje je ovde, rekla bih, veoma popularno i među decom i među odraslima. (Spotted: par zgodnih momaka sa sankama u rukama) ili planinarenje.

Ako vas sport uopšte ne mami, sedite u voz i idite u đir po Lucernu, koji je udaljen manje od sat vremena (u minut tačnim) vozom. Mi smo tamo napravile pauzu od švajcarske gastronomije i pojele najukusniju pastu sa tartufima. Nemojte očekivati ponudu nalik onim u Parizu, Milanu ili Londonu, ali verujem da ćete pronaći šta želite. Idealno je za kupovinu sata, kvalitetnog veša ili najsavršenije čokolade (i dalje osećam u ustima ukus čokoladnog tartufa koji se služi na kasi Läderach prodavnice). A onima kojima se ne “klacka” vozom, može goditi poseta Klosteru, gde možete videti na licu mesta kako se ručno pravi sir- koji se može kupiti i, još važnije, pojesti u različitim sirastim delicijama koje ovde možete probati.

Kada se zamorite od skijanja, kupovine, jela ili samo od zadovoljnog žmirkanja pod suncem možete zadovoljno da legnete i sanjate: žuti sir koji se razvlači, miris cimeta i planine od šlaga. Biti na kraju sveta nikada nije bilo lepše.

Puškice:

Gde odsesti?

Mi smo odseli u hotelu Central. Velike sobe, sjajna lokacija i još bolje osoblje. ❤️

Šta jesti i piti?

Fondue: npr, u hotelu Schweizerhof -u ili u Klosteru

Cordon bleu u Bänklialp i Rivella

Indijsku hranu u Spice bazaar – u, uz Mango spritz

Bavette sa tartufima u Pizzeria da Tommaso- restaurant Einhorn (Lucern)

Älpermagronen – na ski stazama, uz rum ili ginger punč

Kolač sa kirschom u TeaRoom-u

Läderach čokoladu (Lucern)