Will you be my Galentine? Bajka koja se ređe priča

Will you be my Galentine? Bajka koja se ređe priča

E, je l’se sećaš onda kada smo se toliko smejale, pa su nas stomaci boleli kao posle stotina trbušnjaka i onih najudarnijih treninga, na kojima ostaviš znoj i dušu, pa ih posle danima proklinješ, jer se jedva krećeš? Ali nas ni to nije sprečilo da razbudimo ceo komšiluk i da nateramo čak i zvezde da se kikoću zajedno sa nama, a mesec je poželeo da se spusti, pa da i on čuje šta je to toliko smešno, ali i da se spustio, ne bi taj ama baš ništa razumeo. Ili onih razgovora, da ne kažem ispovedanja, duboko u noć, zalivenih Hugom, rozeom, Cherrytinijem, često Negronijem, dirty Martinijem, a nekad vala i medovačom, šta smo već imale; onih gde smo pametovale i sinhronizovano klimale glavama, slažući se kako smo najmudrije i glumeći kako gladimo duge, imaginarne sede brade- ah, zašto je sedi, dugobradi starac uvek simbol mudrosti, kada ima i toliko mudrih starica? Mada kako bismo onda gladile brade?

U te sitne sate smo hrabro priznavale strahove i stidljivo otkrivale želje za budućnost. Da, uveliko smo odrasle, ali ko je, pa, odredio da veliki ne smeju maštati o tome šta će postati kada još malo više porastu? Možda je bilo do tih sitnih sati, jer se tada lakše neke reče izgovaraju i neke istine priznaju. A možda i do bezrezervnog poverenja u tu devojku prekoputa. Slučajni posmatrač bi nas tada pomešao sa sestrama, savetnicama ili saveznicama, u toj našoj, šljokičastim jastucima i ćebadima, ušuškanoj i mirišljavoj ispovedaonici! Zabranjeno za dečake! 

Osim u pričama, sećanjima i onim što su ostali da žive samo u prozivkama. Neka, zaslužili su, dok drugi nisu dovoljno opstali ni da budu spomenuti. Pa se svaka presuda i zaključak proslave veselim i melodičnim Živeli, koje se zapečati nakarminisanim poljupcima i kostolomačkim zagrljajima.

Da se ne lažemo, bilo je tu i suza. Onih gorkih, slanih, što su se u poverenju potkrale, ali još češće onih radosnica, koje su nam priskočile u pomoć kada nismo znale šta ćemo od sebe od sreće. Suza zbog “neodlaska u pozorište”, svađa oko sendviča, zbog rukom ispisanih sentimentalnih pisama i onih izgovorenih nežnih reči, koje su ganule onu emotivnu žicu za koju nismo ni znali da postoji. Zbog devojačkih provoda i noći koje su prebrzo proletele, ali kojih ćemo se zauvek sećati. Suviše smo se dobro tada zabavljale da bismo shvatile da će se ti trenuci bespovratno urezati u naše pamćenje i da će nam i godinama kasnije izmamljivati osmeh i setu.

Te suze se brišu, smejemo im se, pustimo ih da se istroše i da se umore, a onda ih lojalno više ne spominjemo, zakopavamo ih u one fioke tajni. One što ih držimo pod ključem, što se malo glave, pa se mora jače cimnuti i otvoriti. Ključ isto zapinje, ali ne dajte se prevariti, to su sve razlozi zbog kojih je baš ta fioka izabrana za tajne vaših najbližih- na njih neće nikada posumnjati radoznali neznanci, a i ako se usude, tako nam svega, branićemo tu fioku svojim životom! Kako i ne bismo, pa nismo ih valjda za džabe godinama brižljivo skupljale, upoređivale i tihim šapatom, skoro pa, pevušile. Dok su drugi bili zauzeti menjanjem sportskih sličica kod Moskve, mi smo, na stepenicama, isprepletanih kolena, razmenjivale tajne.

Možda su nas neke i iznenadile, ali nas nikada nisu razdvojile. 

This image has an empty alt attribute; its file name is Untitled-design-5-1.png

Zaista… bilo je tu svega, makar svega onoga što prava prijateljstva, valjda, i jesu.

Kažem valjda, jer gde ste pa čitali neku bajku o prijateljstvima? Sve su o prinčevima, princezama i njihovim srećnim završecima. Lepo je i to, treba verovati u srećne završetke svakako. Ali zar svaki princezin srećan kraj mora biti zbog princa? Gde su priče o onima što su se iskradale iz kula da bi se našle sa svojom ženskom svitom? Što su se sastajale po ušuškanim kafićima sa udobnim foteljama- onim što ih ima sve manje, zar vam se ne čini? Što su se čekale i stavljale svoje teške, tople kapute preko stolice pored, jer su čuvale mesto za onu što uvek kasni. Što su delile kokice, neuspešno pronalazeći držač za čašu u mraku bioskopske sale. O onima što putovale u neke daleke zemlje, gde su jele jeftin giros i delile flaše vina za koje, ispostaviće se, nisu imale dovoljno para. Zemlje u kojima su se gubile, plakale i tešile se po vešernicama, gledale glupi televizijski program, jele burek- od kojeg im je posle bilo muka i spasavale pijane, po stepenicama usnule prinčeve. One zemlje po čijim su trgovima plesale, u čijim su našminkanim restoranima večerale i čijim su ulicama ponosno paradirale. I zar sada treba da nas fascinira što je princ uspeo da pronađe devojku čija je cipela? Tražio čovek po svom kraljevstvu, baš se pretrgao! Znate li vi šta je to kada vi neku svoju prijateljicu nesebično prepustite drugom, dalekom kraljevstvu? Pa, ste spremni da je lovite po tim daljinama, za slučaj da je neka zla veštica omađija, pa se usudi da vas zaboravi? Kada vas dele brda, gore, mora i okeani, ali ne onih sedam iz priča, nego oni pomnoženi sa sto. Sada vi mislite da ja preterujem, ali svako ko ima prijatelja u dalekom kraljevstvu zna da to nije hiperbola! Isto tako svako zna da je veća magija, kada znaš da imaš tog nekog svog, pa čak i kada je tako daleko od tebe, u kraljevstvu na drugom kraju sveta, ti prosto znaš.

Zato, nemoj se ti, prinče, mnogo, duvakati, znaš!

Uostalom zar nije lakše pronaći stopalo broja 38 recimo, jedno vrlo univerzalno stopalo, složićete se, nego osobu koja je krojena baš po tvojoj meri? One osobe sa kojima satkaš prijateljstvo onakvo baš kako treba: umočeno u humor, koji se cedi i od kojeg te bole obrazi; ono koje ne seckaš, ne prerađuješ, ne analiziraš i ne guraš u kalupe. Ali ne daj se prevariti, ova prijateljstva moraš negovati, makar ako ne želiš da uvenu kao sve one sobne biljke, koji nikako da ti uspeju. Mnoga su takva prijateljstva usled zaborava i manjka truda utihnula. Ali ova prijateljstva uspevaju. Opstaju i ostaju. Ostaju kada je prelepo, kada ti je potrebna samo lopovska, pa da možeš da dotakneš nebo i kada je teško, da ti se čini da ti slon sedi na ramenima i ne da ti da dišeš kako treba. Kada te drugi zaborave, uzmu zdravo za gotovo ili kada te neki nikada ni ne prepoznaju kao osobu vrednu pažnje i druženja.

Zato, je l’ se sećaš kako su nas najobičnije i najsvakodnevnije okolnosti spojile i načinile čudo? I sada se možete smejati, ma kakvo čudo, ali to i jeste problem ovog neobičnog sveta, koji bagateliše sve i svašta, pa i prava prijateljstva, te u njima ne vidi povod za dobru bajku.

A ako mene pitate, ima tu vraški mnogo dobrog materijala, verujte mi, ja se sećam.

💖

P.s. Galentine’s day je “praznik” proistekao iz serije “Parks and recreation”, obeležava se 13. februara i slavi žensko prijateljstvo!