O strahu, baucima i borcima teške kategorije

O strahu, baucima i borcima teške kategorije

Znate kada ste mali pa smete da se bojite?
Smete da zamolite da vam ostave ono jedno svetlašce da gori upaljeno, samo dok se ne uspavate. Ili ako ono nije dovoljno onda smete na vrhu prstiju da se ušunjate u krevet između mame i tate.    

                                  Ha! Eto vam ga na, veštice i bauci, dalje od te crte ne smete, ovo je sigurna zona!
Onda malo odrastete i tada već morate da naučite da stisnete zube i budete hrabri, ili makar tako da glumite: kada vam čiste koleno na koje ste pali u parku ili kada treba da primite bocu. Kada krenete u prvi razred. Ili kada dodje vreme za prvu rekreativnu, pa se bojite da će vam vaši silno, ludački nedostajati, posebno noću kada igra sa drugarima prestane, a oni bauci se razbude. I kako će vaši da stignu čak do Divčibara da vas spasu? Nikako. Pa logično je onda da se bojite!
E onda baš odrastete i više ne smete da se plašite, makar ne naglas, jer sada ste veliki i zar ste ikada čuli priču o odrasloj osobi koja se plašila? Niste!
Jer poznato je – kada si veliki, strah prestaje. A ni ne znate kakva je to velika laž.
Pa si odjednom veliki, strah te je, al’ ne smeš da kažeš, a od toga je on samo još veći.
Te, zato…


Bojim se.


Pokvarene hrane i iskvarenih, zlih ljudi.
Pokvarene hrane, jer šta ako pojedeš nešto što voliš, a ono je bilo pokvareno, pa tebi pripadne muka i više nikada ne poželiš da okusiš to isto. A nekada si ga najviše voleo.
E, isto tako i sa iskvarenim ljudima. Najviše bole oni koje si voleo, pa posle ne znaš da li su sve vreme pokvareni ili su se negde uz put pokvarili. Onda se bojiš da ne znaš da prepoznaš i proceniš, te se pitaš ko je još uspešno zamaskiran pokvarenjak u tvojoj okolini.
Bojim se.
Tišine i zatvaranja kafane.
Možda zato što žamor prestane i lepoj večeri je došao kraj, a ko još voli krajeve lepim stvarima, recite vi meni?
Isturenih, nepokrivenih stopala. Njih čudovišta ispod kreveta prva hvataju.
Slomljenog duha. Slomljenog dela tela, a vala i slomljenih zuba, džabe onda nošenje one proteze.
Slomljenog srca.
Izeš ga, postalo je borac teške kategorije, ratni veteran.
Pa više ni sama ne znaš da li je vreme da se nesrećno penzioniše ili tek treba da se pokaže.
Neuspeha, jer su odjednom svi uspešni. Dobri u svemu, masterirali život. Doktori nauka i svemira, kojima sve ide od ruke i koji su kao mali upali u bure eliksira mudrosti. Niko im nije rekao da je to samo placebo.
Pa se bojiš da drugi ne nanjuše taj osećaj neuspeha, da ne umeš ili ne znaš, da tek treba da naučiš. Fake it till you make it, zar ne? A tebi se ne folira, pa se bojiš.
Bojiš se budućnosti, jer je voz izvesnosti davno otišao iz tvoje zemlje, te se sada stalno klackate neizvesnost i ti, baš se dobro zabavljate. Plašiš se malo i duhova iz prošlosti, jer svima je dobro znano da oni izmile iz životnih pukotina kada im se najmanje nadate. Plašiš se grešaka, koje si pravio i koje ćeš tek praviti. I ne možeš da se pomiriš sa time da se iz grešaka najbolje uči. Ne možeš, jer se bojiš.


Bojiš se.


Da nećeš moći.
Da ćeš razočarati.
Da će se sve oštetiti: ti i ceo, celcati svet. Da ćete probati da ga popravite ali će vam majstor reći “Žao mi je, nema mu pomoći.” I onda ćete ostati tako sami i nepopravljivi.
Nemoći, jer zna se da je nemoć najgora.
Jedno je kada ne znaš šta se krije iza kojih vrata tvojih izbora, a potpuno drugo kada su sva druga vrata zamandaljena, zaključana i zaglavljena i ostala su samo jedna, iza kojih nemaš pojma šta te čeka.
Još gore je kada je neko tvoj bez izbora, pa ga gledaš i otvaraš usta kao riba na suvom i nemaš ništa pametno da mu kažeš, osim prećutnog obećanja da ćeš se zaleteti sa njim kroz ta jedina vrata i da ćete zajedno trčati kroz mrak šta god bilo na tom kraju. I osim što možeš da mu ponudiš i svoj keksić. Keksić uvek barem malo pomogne.
Bojiš se.
Brzine, visine, dubine, nemanja kontrole, zmija, velikih pasa, pauka- ali ih ne ubijaj, jer donose sreću. A i jer ne treba ubijati druga bića. Zatim samoće, nemanja ni kučeta, ni mačeta, ili još gore da ih imaš, a da te ni oni ne vole, pa zatim šefa, za svoje, za sebe, nekada i samog sebe. Da ne sretneš bivšu devojku, nekadašnjeg prijatelja, raskrinkavanja, ostavljanja, nerazumevanja, nasilja, zveri preprušenih u ljude, grešnosti, prevare, dosade, propuštanja, starenja, bora, ružnoće, debljine, bolesti, gašenja reflektora usmerenih na tebe.
Gubitka, nemanja, nemaštine- materijalne i još gore emotivne. Zatim emocija, pa još naglas izgovorenih. Suza, pa još javno puštenih.
Nečega se sigurno bojiš, a ne smeš da kažeš, jer si veliki i boca se odjednom zove injekcija i svoje rane sam čistiš. Veštice i bauci više ne žive samo ispod kreveta i ne priznaju sigurne zone. A ti moraš da glumiš hrabrost, jer si veliki i jer te na kraju života čeka medalja za nju. Tako su bar rekli, doduše niko nije potvrdio. Pa se sada malo i bojiš da li je to uopšte istina. Zato priznaj da se bojiš, budi kukavica, slabić, šonja, nezrela klinka, nedorasla. Gledaj ko će stajati tada uz tebe, tako uplašenu i veliku u svome strahu. Jer možda su baš oni što priznaju strah, najhrabriji/e medju nama, samo nam to još niko nije rekao.

P.s. Ne zaboravite usput da pokrijete cela stopala, sa baucima se stvarno nikad ne zna.