O kumama i dugmadima.

O kumama i dugmadima.

Posvećeno zvaničnim kumama i onima koje se tako osećaju, prijateljicama koje dele humor, uspomene i životne lekcije, koje čuvaju jedna drugoj leđa.

Tog meseca smo se jedva uhvatile za kafu.

“Haj’mo sledeće nedelje, haj’mo čim se vratim sa puta, hajde večeras, ne možeš, meni ne odgovara sutra.”

Bilo je sparno junsko popodne kada smo konačno uspele i kada sam oznojena došla u njihov stan i bila toliko zajapurena od brzog hoda i stida, jer sam neposredno pre potpuno promašila njihov ulaz (celu ulicu, zapravo) te mi je portir te pogrešne zgrade morao objašnjavati kao budali gde ja zapravo treba da idem. Stid je bio, jer se sve odigravalo u strogom centru grada u kojem živim ceo život, a još sam tvrdoglavo i kao bez mozga uletela u zgradu nekog udruženja, sve vreme ga ubeđujući da moja prijateljica tu živi i da mora da je on pogrešio, a ne ona ili ja.
Elem, tako baldisala i zadihana nisam ni stigla da obradim činjenicu da sam ušla u njen novi, tada privremeni dom i da je neko meni toliko blizak započeo novu životnu etapu: suživot sa dečkom.
Sećam se da sam se taman opustila uz čašu rashlađenog rozea i da sam navaljujući na brižno posluženo meze, razmišljala kako moram da joj tražim recept za savršeno pripremljen batat, koji se i kao hladan ostatak od ručka topio u ustima. Ma, za početak moramo da krenemo da kupujemo batat za kuću. Moj mentalni ep o batatu je prekinula ona koja je bez pauze i bez prevelike pompe izgovorila:

Verila sam se i želim da mi ti budeš kuma.


Kumstvo sam shvatila ozbiljno, kao da sam bila na profesionalnom zadatku. Doslovno.
Znam da ljudima to može da zvuči glupo i nejasno, ali kada su emotivni i važni odnosi u pitanju ja sam štreberka kakve nema. Sve mora biti pod konac. Sve mora biti savršeno, jer ako ne bude, da li ti zaista i zaslužuješ tu titulu? Bockao je đavolčić sa ramena, dok je anđelčić zabrinuto listao “100 saveta kako da se ne obrukate kao kuma”.
Kada tome dodate raznolike turbulentne životne događaje koji su se istovremeno događali, jasno vam je da je vrlo moguće da mi je samo kvalitetna farba prikrila preko noći osedelu kosu (dramatizacija… a možda i ne?).
Bila sam nervozna pred devojačko, koje nipošto nije smelo da bude sačinjeno od “Kuma nije dugme” forica i izlizanih fraza, praćenih slamčicama u obliku polnih organa. Ona je posebna i zato mora dobiti nešto različito i drugačije, što je naravno iziskivalo mnogo truda, mašte i inovativnosti. (A i zna da bude opasna, te je pitanje gde bi te slamčice završile #smajlićkojisenervoznosmeši)
Istovremeno sam grozničavo češljala internet da pronađem koje su to moje dužnosti i šta je savršen, a potreban poklon za mladence (Forumi rekoše “pekač hleba, malo skuplji ali idealan”). Osim što tradicija nalaže da treba da kupite bidermajer (koji moja mlada nije želela), vi ukratko ne treba ama baš ništa da radite.

“Kako bre ništa?”, razgovarala sam sa pretraživačem. Tako lepo, ništa.
A burme? Kum.
A ono bacanje parica? Kum.
A ako slete vanzemaljci i probaju da otmu mladence? Ne znam, ali da.. i to kum.

Kako stvari stoje, narodno predanje kaže da je na kumi samo da bude lepa. I nasmejana. Ali ništa od toga previše, da neko ne pomisli da želi da zaseni mladu. Dobra kuma je mladina sen i čitač/ tumač njenih misli.
Kada su oba devojačka (jedno naše intimno i vrlo emotivno i jedno klasično, ali ne po mejnstrim standardima) prošle savršeno, onda je počela briga kako ću odgovorit na zahteve društva da “prštim” kao kuma (glagol pozajmljen od naroda, čije je zle jezike bilo potrebno sprečiti). Kažem, tih dana su se dešavali razni i ne baš lepi momenti i sećam se da sam se žalila mami kako se plašim da će se ti unutrašnji nemiri oslikati na moju spoljašnjost i moje raspoloženje, da ću biti sivi, neveseli, neprijatan za gledanje fikus, da će se činiti da ne želim da budem tu i da ne delim punog srca njeno uzbuđenje i sreću. Moja majka je kao i uvek imala vrlo mudar odgovor na moju bojazan: “Sivilo možeš da rešiš odlaskom u solarijum.”
A kada je stigao sam dan venčanja, sve brige su nestale, i to bez solarijuma.

Osećaj je bio kao kada smo se nalazile da idemo zajedno u školu, samo sam ovaj put bila spremna na vreme. Ipak ne smete kasniti na dan koji će vam, ispostaviće se, biti jedan od najlepših. Osećaj kao kada imate važan test, pa imate blagu tremu, ali ste sigurni u svoje znanje i neki glasić kaže da ćete razbiti. Sa viklerom nad čelom sam veselo skakutala ka kući od frizera, i nadala sam se da će me neko čudno pogledati a da ću mu ja viknuti “Danas udajem svoju prijateljicu! I sve da je udajem i za kamen, a ne za osobu u koju je do ušiju zaljubljena, ovaj trenutak je magičan!” Pošto ljude subotom u osam ujutru baš briga da se bave vama i vašim viklerom, svoje oduševljenje sam morala da podelim sa prodavcem cveća na pijaci, jer sam želela makar simboličan buket da joj poklonim. (Kakav bidermajer želi mlada? “Pa, zapravo… nikakav. Ali hej, ja sam kuma!”)

Tog jutra sam krenula hrabro i srećno, toliko da je čak i đavolčić morao da zaćuti. Dobro, priznajem, na licu mesta je trema prevladala, ali to nije bilo ništa što se nije moglo rešiti rakijom sa mnogo leda. (Žestoke rakije ja, zapravo, ne pijem, ali sjajno savladaju nervozu. Samo budite umereni da posle ne biste morali da se potpisujete iksićem).

U opštini je došlo do preokreta: knedla u grlu je poprimila oblik najvećeg srca na svetu, a ono pravo srce- mišić je toliko divlje skakalo i plesalo, da sam mislila da će od sreće da iskoči i izblamira me pred svima, “Play it cool, play it cool”, ponavljala sam sebi i njemu. Ali kako ostati pribran kada gledate svoju prelepu prijateljicu i imate tu privilegiju da sedite tik uz nju i da se zajedno smejete, iščekujući zvaničnu uvertiru u novo poglavlje. Kakva čast!

Gledam je i odjednom me je stiglo sve, makar sve ono zaista važno: ovu osobu pored koje stojiš znaš takoreći ceo svoj život. Od svih ljudi izabrala je tebe. A ova osoba te zna, ono zaista… zna-zna. Zna te kada si imala plave pramenove koji su ti stajali nakaradno, i zna te iz najblamantnijih, pijanih epizoda. Zna kako izgledaš razjareno zbog kretenske krofne, a kako povređeno zbog neke glupe uvrede koju je izrekla neka glupa osoba (to je njena “stručno postavljena dijagnoza”).
Zna te dovoljno dobro da kada kasniš a ona te čeka ispred zgrade, zna i da ugasiš svetlo pa spremanje nastaviš u mraku, jer te svetlo odaje da još nisi krenula. Njena mama zna da obožavaš pitu od kupusa, pa ti je uvek pošalje, a tvoja pak šalje ćuretinu sa mlincima. To je osoba koja te nije ubila kada si greškom u njeno ime poslala 👍🏼 na Fb-u dečku koji joj se dopao, kada ti je pokazivala njihovo dopisivanje (naravno, jer da li se dopisivanje zaista odigralo ako ga nisi pokazala prijateljici?). A taj dečko je stvarno bio kul, baš koliko nije kul poslati nekome iz čista mira taj palac, jer ko to pa i šalje? Osoba sa kojom se u gumenom čamcu vrtiš u krug- doslovno. Osoba koja te ne budi iz dremki. Ona koja te zna, čak i one stvari zbog kojih bi drugi možda pobegli, koje su drugima dosadne i glupe, a opet te voli i ne samo da te voli, nego od svih bira baš tebe, sve to dok u isti glas vučete paralele sa Seks i grad serijom.
“Predati” takvu osobu, svoju osobu, nije lako. Drhtavim rukama potpišeš da ćeš od sada da je deliš: deliš domaće bajadere i džin tonik koje ste kombinovale (užasna kombinacija), deliš planove za Kubu i to da ćeš nakon godina zajedničkog pljuvanja mnogih budala sa kojima ste imale posla od sada uvek da budeš na strani nje i njenog partnera, kao tima i da si sada samo ti osuđena na susrete sa budalama.

Ovo nije (samo) intimna ispovest. U moru priča o velikim ljubavima i velikim uspesima priče o velikim prijateljstvima nekako izostanu. A ako mene pitate pravo prijateljstvo je podjednako veličanstveno i važno kao i prava ljubav. Pravog prijatelja je podjednako teško naći i nemaju svi tu pamet da vredno prijateljstvo prepoznaju i zadrže. Mnogi nemaju ni tu sreću da ga uopšte imaju, a neki nemaju dovoljno srca da ga uopšte vrednuju. Što bi rekla jedna moja prijateljica “Verujte, lakše bi mi pao razvod, nego da raskinem ova dva prijateljstva”– a znam koliko voli svog muža. I ne, nije to neki “moderan, feministički” bullshit, već istina. U neprestanoj jurnjavi za karijerom, “normalnim” životom, zabavom i partnerom, zaboravimo ko tu trku trči uporedo sa nama. Ko dodaje vodu i baca petaka, iako i nju/njega patike žuljaju, a ni trasa im nešto ne leži uvek. I kada vidite fotku nečijeg devojačkog i to čuveno “Kuma nije dugme”, ne prevrćite očima i ne ismevajte. U svetu foliranja i neiskrenih odnosa, neki od tih bedževa kriju iskrenu i odanu ljubav.
A to je za sve, osim za ismevanje.