Priča o Kupidonu i zaliscima

Priča o Kupidonu i zaliscima

Beše to dvehiljade-deset-i neke. Kada bih se pomučila sigurno bih vam rekla tačnu godinu, ali mi se preterano i ne muči, pravo da vam kažem. Makar za te ne tako bitne stvari. Uostalom da li su se i vama, zbog ovog brzog života, stopile sve godine u jedno golemo klupko, koje karakteriše samo odgovarajući milenijum?
No, vratimo se na priču. Bilo je proleće i kao i svako mirisalo je na nešto uzbudljivo. Svako proleće mora tako mirisati, zato što baš ono stidljivo i nesvesno svoje posebnosti najavljuje leto. I opet, koliko god zima bila oštra i sumorna, mnogi to proleće ne znaju da cene. Ja nisam jedna od tih. Proleće uvek cenim!
Elem, toplo prolećno veče, pre sada već nekoliko godina, on i ja sedimo na prvom zvaničnom dejtu. Jednom od dva. Kao što to obično biva sa ljudima sa kojima odete samo na po neki dejt, vrlo lako ispare svi detalji. Ne sećate se mirisa parfema, ne sećete se koji je tačno dan bio, a i ako se sećate, u pamćenju vam je ostao zbog nekog drugog dogadjaja. Sećate se da ste vi pili vino, ali niste baš sigurni da li je bilo belo i crveno. Ne sećate se ni šta ste vi nosili, a tek nemate pojma u čemu je on bio.
Znate da je bio kavaljer, da se lepo izražavao i da je bio zanimljiv. U suprotnom ne biste ni otišli na sastanak sa njim.
I tako sedimo mi, na lepom, nepretencioznom beogradskom mestu. Mislim, ne tvrdim, da je i ispred njega čaša vina. Možda i viskija, ali nemam pojma- nisam zapamtila. To vam je tako sa prolaznim ličnostima u životu, ne znate koje piće vole da piju. Možda ćete i zapamtiti tu činjenicu, ali izmaći će vam sve druge.
Sedimo mi i veče je prijatno. Kreće da se smeška. Odgovaram mu smeškom.

Pomislim na sekund u sebi “Pa, ovo nije tako loše. Važno je imati kraj sebe nekoga ko ti se smeška bez razloga.”
Smeškamo se tako bleskasto i on i ja, ćutimo tih par sekundi. Neko sa strane bi pogrešno pomislio da se zaljubljeno gledamo. Ma gde zaljubljeno? Tek nam je prvi dejt, a pre toga smo se videli jednom i to u velikom društvu, pa još u noćnom izlasku. “Da, ali smeškate se bez razloga, samo jer ste tu, zajedno, jedan preko puta drugoga, zar to ne može biti uvod u nešto lepo? U nešto veće?”, pita bucmasti Kupidon, rumenih obraza, dok klati noge na vašem ramenu.
“Što se smeškaš?”, prekide on Kupidona. I dalje se osmehuje.
“Molim? Bez razloga… ti si prvi počeo.”, stidljivo promuckujem.
Jako kratka dramska, nasmejana, pauza.
“Je l’mi gledaš zaliske? Je l’imam manje kose nego prošli put? Da li se tome smeješ?”, pita zabrinuto, dok trlja kosu.
Kupidon se onesvešćuje od smeha, pada sa ramena. Kakvo zaljubljeno osmeškivanje, kakva romantična sporazumevanja bez reči, čoveka zanima da li ćelavi.
Uveravam ga da nije do toga, da ja ni ne znam kako tačno izgledaju zalisci, ali da mi njegova kosa izgleda sasvim u redu i da sam sigurna da će dočekati tridesete sa istom količinom kose.
Veče se nastavlja lepo. I drugi dejt prolazi isto tako pristojno. Kupidon se, doduše, više i ne pomalja, osim kada proviri da se još malo zaceni od smeha i kroz taj drski smeh procedi “zalisci, hahaha, zalisci. Da li u njih gledaš?” Njega više ne zanimamo.
I tako ne pamtim šta je pio. Ne pamtim, iskrena da budem, ništa osim nekih činjenica kao što su čime se bavio i da je bio fin. I te komedije zabune. Znate veoma je važno da zapamtite te male, nespretne detalje, jer onda kada sednete prekoputa nekog drugog budete obazriviji kada vam se nasmeši bez razloga. Ali onda shvatite da je ovaj put iskreno, za pravo. Samo jer ste tu, jedan preko puta drugoga i jer vam je baš nešto milo što je baš ta osoba izabrala baš vas da sedite zajedno. I dok se tako smeškate, srećni i nesvesni da počinje nešto lepo, nešto veće, ni ne primećujete da se Kupidon udobno zavalio i da se sprema da baš uživa u vašoj predstavi.

❤️

SaveSave