Srećan 8. rođendan, Beko!

Srećan 8. rođendan, Beko!

Znam da se mnogima moja (naša) ljubav prema Beki može činiti preterana.
Videla sam i iznenadjene “kučkare” kada su nas slušali dok pričamo o njemu.
Kada tu ljubav ne mogu da razumeju ljudi koji imaju sreću da dele život sa psom, ne mogu očekivati razumevanje ni od onih koje psi ne zanimaju.
Zapravo, voljenje Beke je najprostije osećanje na svetu, koje vam nikako ne mogu opisati. To vam je kao da neko insistira da objasnite zbog čega ste zaljubljeni.
A ja sam u Beku do ušiju zaljubljena.
Možda zato što me prati u stopu kada se vratim sa putovanja: to znači da će ustati iz kreveta kada i ja, ležati u kupatilu dok se tuširam, onda sesti pored na dvosed i tako dok se ne osigura da mu član čopora ne ide u neku tamo glupu, nepoznatu zemlju. “Neće valjda opet otići ili još gore maziti neke tudje kuce, one što laju na neki čudan način.”, možda misli on, dok neumorno i verno štrapaca po stanu.
Možda zato što je to biće koje nepogrešivo čuje sve pokrete u kuhinji, pa nemarno, kao nezaintersovano dodje, čisto da vidi šta se to klopa i da li ti treba društvo, jer zna se- tužno je jesti sam, kada možeš u društvu. “Hej, ja ću samo sedeti ovde. Povremeno ti staviti šapicu na nogu, čisto da me ne zaboraviš, a ni taj sir ne izgleda loše? Ali ne osećaj pritisak, samo ako ga ti ne želiš. Čekaj, je l’ja to njušim i neko meso? Ono… meso, na… mamin način?”
Isti taj supersonični sluh koristi kada se sklupčaš u sobi, misliš da te niko ne čuje, pa tiho zaplačeš. Ali on čuje, pa još tiše, kao na vrhovima prstima dodje, ne oda te i te suze ljubi sve dok ne kreneš da se smeješ. A znate suze su slane i samo ih neko ko vas iskreno i bezrezervno voli može tako slane “uzeti na sebe”. Tada je nemoguće ne smejati se, jer te taj dobroćudni pas podseti koliko sreće, zapravo, imaš. “Hej, ne budi tužna, ja sam tu. Evo, leći ću pored tebe i nasloniću ti glavu na stomak, da ti bude toplije. I ja sam bio tužan kada sam pregriz’o onu cev. Ili kada ste pobacali sve hotelske papuče koje sam iz hobija skupljao.”
A znate Beka je “svoj pas”, kada je shvatio da je svoj na svome, da mu ništa ne možemo, stigli su trenuci u kojima možete vi dubiti na glavi, on neće trepnuti. Ali plakanje na njegovoj straži? To je nedopustivo.
Možda zato što osam godina ljubav više nije apstraktan pojam nego je prerušena u klupko krzna, sa žutim trepavicama i jednim crnim noktim, udarenim u ko zna kojoj pustolovini. Zato što je ceo život sa Bekom pustolovina. On je razmaženi, mekani podsetnik da je sreća u tako malim stvarima: zvuku njegovih šapa dok trapaca stanom, njegovom neumornom “dabrovskom” repu, kojim razgovara , u njegovom uzdahu na kraju napornog, kučećeg dana.
Taj uzdah će ubrzo zameniti ili tiho hrkanje ili trčanje u snu. Tada se nadam da sanja nas, da je srećan sa nama, i da mu dovoljno uzvraćamo tu ljubav koju on, bez truda, sa lakoćom pruža.
Na kraju dana, nije ni bitno da razumete ovu ljubav, ja vam je sigurno ne mogu objasniti. Beka se ne može objasniti, on se samo može voleti: bezrezervno, strastveno, sa prepisanim jakim zagrljima svaki dan. Drugačije bi bilo pogrešno, drugačije ni ne znam, uostalom od njega sam i naučila kako se to radi.

P.s. Beka Sretenović i ja bismo na ovaj dan voleli da vas podsetimo da psa uzmete samo ako ga možete voleti makar upola koliko on vas. Životinja je najlepša odgovornost koju na sebe možete preuzeti i ako ne biste pre sebe na ulicu smestili, bolje je nemojte uzimati.