TIME- ove ličnosti godine.

TIME- ove ličnosti godine.

Bila sam u osnovnoj kada me je mladi muškarac pratio i ušao u dijalog koji je ubrzo prerastao u seksualno uznemiravanje. Bio je šarmantan, lepo obučen i jeziv. Osnovna škola, hej! 

Danas znam da je on “samo egzibicionista, ne bi ti ništa uradio.” 

Isto tako danas, posle toliko godina na ulici nepogrešivo prepoznam parfem koji je nosio. Mrzim taj miris, zaista ga mrzim, jer mi se od njega prevrne želudac.

Bila sam u gimnaziji kada sam proredila vožnju gradskim prevozom. Dva puta mi se desilo da su u njemu muškarci odlučili da treba da mi pokažu svoj polni organ. Jedan je mogao deda da mi bude, drugi je bio mladić.

Besmisleno je to, striktno birate svoje muškarce, a onda se odjednom pojave neki koji misle da mogu da tu odluku donesu za vas. 

Svaki put sam imala sreće. Došla bih kući, uznemireno ispričala svojima, blam mi je preplavljivao celo biće, dok sam strah isplakivala. Imala sam sreće, jer sam imala nekoga da me kod kuće zagrli, zaštiti, da mi veruje. Imala sam sreće da nije bilo nešto više. Da mi mama kaže “Kad god, ali kad god se osetiš nesigurno i intuicija te upozorava, ti je poslušaj. Pa makar pogrešila.”

Neke žene nemaju kome da kažu, nemaju ko da ih zaštiti, nekoga da im kaže da Nisu one krive

Zato što nikada nisu.

Zato što nikada nisu.

Zato. Što. Nikada. Nisu.

Nekako su nas ubedili da mora da ima nešto što je bio okidač: suviše smo popile, provokativno, droljasto obučene namiguše što su pogledom rekle Da. 

Ubedili su nas muškarci, oni što ih roditelji nisu vaspitali, neiživljene zveri, što svoje komplekse upakuju u seksualno uvredljive komentare, pa vas prozovu uštogljenom, jer vam nisu smešni i frigidnom, jer ne pristajete na tu vrstu komunikacije.

Da, baci još jednom foru kako ne možeš da me gledaš u oči, jer ti pažnju odvlače moje grudi. Nikada tu “foru” nijedna od nas nije čula do sada. 

Oni što im nije jasno kako može da vas siluje neko sa kim ste u vezi, braku. Valjda kada vam je status na Fejsbuku “u vezi sa tim i tim” valjda ste se time krvlju obavezali  da će vam uvek biti do seksa i njegovog zadovoljstva. Valjda ste time izgubile pravo na Ne.

Oni što misle da su trubljenje i dobacivanje baš dobra fora, što kažu “Sama je tražila.”, što vas proglase “lezbačom” i nadobudnom sponzorušom kojoj fali seksa. Promaja nas ubija, dok seks žene leči.

Ubedile su nas i žene, koje pokazuju još manje razumevanja i solidarnosti. One što će prve prokomentarisati dužinu vaše haljine, način na koji se smejete, što kažu da su smernije, pristojnije i stidljivije, što lepe šakom i kapom etiketu “kurva” i što uvek imaju neku poznanicu iz prošlosti koja je zloupotrebila prijavu silovanja, te se ne treba baš verovati ovima što prijavljuju.

Još su mi draže one grlate, što se čude i viču Kakve glupače! Pa što dozvoljavaju da ih neko seksualno napada. Ja bih to ovako, pa bih ga šutnula onako… 

“Te glupače” su svuda oko nas. 

Vataju ih u autobusu, dok se drugi prave ludi i “gledaju svoja posla”.

Njih prate posle škole.

Šef im priča masne viceve i nehajno dodiruje u prolazu.

Njima momak kaže Što si se onda ljubila sa mnom, ako nećeš sada seks? Šta si me zavlačila?

Njih učimo kako da se oblače, da ne bi isprovocirale. 

Na njih upiremo prstom, osudjujemo, ne razumemo, šapućemo, analiziramo.

Gde su bile?

Šta su nosile?

Kome su namignule?

Zašto sada, posle toliko godina, dižu glas?

A nije im smetalo da uživaju u benefitima koje su dobile nakon izlaska iz tog kreveta?

Zato što ne upiremo prstom u predatora, pravog krivca. 

Zato što je nekada damski reći Odj*bi.

A i ako nije, koga briga?

Zato što su ove stvari veće od toga da li ćeš ispuniti socijalna očekivanja, da li ćeš nekoga povrediti.

Zato što tvoje pravo ne sme biti manje važno od nečijeg ega.

Zato što imaš pravo da digneš glas, da nećeš. Pravo na svoje Ne. 

I ako ne pričaš o tome. I to je u redu. Započeli smo lov na žene koje ćute o tome. Žene kojima su traume i ožiljci veliki, koje ne zaslužuju da ih još i mi napadamo sa “Zašto ćutite?!”

Neke žene se osećaju samo, zato što smo ih kao društvo prepustile samim sebi. 

I ne, ne možemo tako lako reći “Ništa ti ne moraš”.

Nemoranje je postala privilegija. Neki ljudi moraju… da trpe, da ćute, da zažmure, jer im je važan taj posao, jer ne znaju ili ne umeju drugačije, jer su nezaštićene.

Vreme je da prst uperimo u nekog drugog.

I ako će ovaj pokret iz Holivuda da navede i jednu ženu da se ne oseća kao žrtva, ako će makar malo da joj zaceli rane, još zdušnije navijam za njega. Ne, ne treba da započinjemo lov na veštice, da sudimo bez suđenja, da uništavamo nedužnima živote. Ali samo dizanjem glasa, stajanjem uz sve žene: kako god da su obučene, kako god da izgledaju, da se ponašaju; nedozvoljavanjem da krivci prođu bez posledica, stvaramo dostojanstveniji i makar malo pravedniji svet. Samo tako ga u nekom miru možemo predati svojoj deci.

Toliko barem zaslužuju.

***

P.s. Što se tiče onih koji bi da da traže opravdanje za seksualne zlostavljače i osudu za zlostavljane, mogu samo jedno… da odj*bu.

P.p.s. Iako se u tekstu kao žrtve pominju prevashodno žene, isti stav se odnosi i na zlostavljane muškarce. 

***

P.p.p.s. Ovaj tekst je inspirisan Time-ovim ličnostima godine. Neopisivo sam ponosna zato što se skreće pažnja na ovaj problem. Zato što on ne sme da bude prolazna “trending” tema, već nešto mnogo više. 

Nisam želela da svojim rečima sumiram o kojim se ljudima radi, jer smatram da zaista treba da ispratite priču u potpunosti. Videćete da zlostavljača ima u svim porama društva, tamo i gde ne sumnjate, na svim pozicijama, svih godina i zanimanja- to smo im dozvolili. 

Shvatićete da uznemiravanje ne bira nacionalnalnost, profesiju, godine, stepen obrazovanja. 

To je samo još jedan od pokazatelja da ako već tražimo neka objašnjenja/razloge, da smo ih do sada tražili od pogrešnih osoba.

Više o tome pročitajte na sajtu časopisa Time , odakle je naslovna fotografija i preuzeta.